INFORMATOR 10 / 14

ГДЕ ЈЕ ГРАНИЦА ПОНИЖАВАЊА (СИРОМАШТВА)

РАДНИКА, „РАВНОПРАВНОГ“ ГРАЂАНИНА СРБИЈЕ

- Саопштење за јавност поводом најаве смањења зарада и пензија

„Сиромаштво је мањак материјалних добара потребних за задовољење најважнијих потреба сваког појединца, породице или веће друштвене групе. Према дефиницији ОУН, сиромашни су сви они чији је начин живота, комфор и достојанство испод стандарда који се сматрају нормалним у друштву у којем живе. Сиромаштво се мери променљивим нормама одређеног друштва и његових делова.“ (Википедија)

Већина радника у Републици Србији види себе и своју породицу у овој дефиницији ОУН, а добар део оних који још нису прешли „праг сиромаштва“ хвата оправдани страх да ће и они ускоро бити сиромашни... Поставља се оправдано питање: Колико могу бити „променљиве“ и какве су то норме једног друштва, као што је наше, када је радништво спремно да прихвати даље економско и морално понижавање, које траје и не види му се крај?

Најава поновног смањења зарада запослених у јавном и државном сектору за „само десетак“ посто и пензија због ребаланса Буџета, не оставља никог равнодушним, јер су могуће последице ланчане: мање зараде значе мању потрошњу, онда пада производња у приватаном сектору и смањују се зараде, односно има мање посла, односно више отпуштања и нових сиромашних радника без посла...

С друге стране се не дирају и јасно штите интереси мањине, домађих и страних власника капитала и оних који их на разне начине подржавају и не желе да се одрекну својих привилегија и лагодног живота. Да ли ће држава од њих наплатити све оно што јој дугују кроз порезе, доприносе и друге законске обавезе, као и све оно што су на нелегалан начин стекли разним злоупотребама и криминалним радњама?

10% је за Власт најмање могуће смањење зарада запосленима у јавном и државном сектору у овом тренутку. Тих 10% је за велику већину запослених у јавном сектору тешком муком и радничком борбом добијено, као номинално повећање истих тих зарада у задњих 10 година, јер због „економске кризе“ више није могло.

Са друге стране, цене роба и услуга су у овом периоду вишеструко увећане и данас нико из власти не помиње, да би бар цене животних намирница и основних услуга (струје, комуналија, грејања, градског превоза, вртића и слично) требало смањити или бар замрзнути док је овакво, економски и социјално неодрживо стање за радничку класу. Реалне зараде су нестале, јер ово што већина радника у Србији данас прима нису зараде настале на основу реалне цене рада, већ најамнина, коју нам „великодушно“ дају држава и богати власници капитала да би смо преживели, јер без нас нема ни њих.

Зашто и докле ћемо ми, садашњи и бивши радници, свесно пристајати на сопствено пропадање и понижавање?

КОНФЕДЕРАЦИЈА СЛОБОДНИХ СИНДИКАТА