INFORMATOR 16 /12

RADNO PRAVO

Iz obrazloženja:

U postupku je utvrđeno da je kolektivni ugovor br. 1166, od 2. oktobra 2006. godine, koji je zaključen između prvotuženika, kao poslodavca, i tužioca i drugotuženika, kao reprezentativnih sindikata, otkazan aktom prvotuženika od 18. oktobra 2007. godine. Posle toga je 30. oktobra 2007. godine zakazan zajednički sastanak radi otpočinjanja pregovora, a akti su uredno dostavljeni reprezentativnim sindikatima kod tuženika, Samostalnom sindikatu "Ž." i Sindikatu "N.". Inicijativa za izmenu kolektivnog ugovora data je radi usklađivanja kolektivnog ugovora sa odredbama Zakona o radu.

Zapisnikom sa zajedničkog sastanka od 19. februara 2008. godine konstatovano je da postoje primedbe na nacrt kolektivnog ugovora, dat od strane tužioca. Kolektivni ugovor od 19. februara 2008. godine potpisan je od strane prvotuženika, kao poslodavca, i drugotuženog Samostalnog sindikata "Ž.". Drugi reprezentativni sindikat, tužilac u ovoj parnici, nije potpisao sporni kolektivni ugovor.

Taj kolektivni ugovor je istaknut na oglasnoj tabli 7. marta, a stupio je na snagu 15. marta 2008. godine.

Prvostepenom presudom, stavom jedan izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da

je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Kolektivni ugovor tuženog, zaključen između prvotuženog i drugotuženog 19. februara 2008. godine, koji je stupio na snagu dana 15. marta 2008. godine. Protiv takve presude tuženi su izjavili žalbe.

Po oceni Apelacionog suda, žalba je neosnovana. Prvostepeni sud je na tačno i potpuno utvrđeno

činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca, dajući dovoljne razloge, koje prihvata i ovaj sud.

U procesu kolektivnog pregovaranja treba da se iskaže volja i spremnost na kompromis i socijalni

partneri treba da usklade protivrečne interese i kolektivnim ugovorom regulišu, odnosno iznova

urede međusobna prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa. Međutim, među ugovaračima u

konkretnom slučaju došlo je do nesaglasnosti u pogledu sadržine i obima pojedinih kolektivnih prava, ustanovljenih kolektivnim ugovorom i kogentnim radnopravnim normama i upravo iz tih razloga trebalo je da nastave proces pregovaranja, do potpunog usaglašavanja, odnosno postizanja saglasnosti svih učesnika.

Dakle, kolektivni ugovor kao opšti akt, u postupku donošenja i pregovaranja ne donosi se izglasavanjem, nego se zaključuje u postupku pregovaranja, a za njegovo zaključenje nije dovoljna samo saglasnost volja učesnika, već je potrebno da se ono što je bilo predmet usaglašavanja izrazi i u pismenoj formi.

Stoga nisu osnovani navodi žalbe kojima se ukazuje na to da pregovori nisu tekli uspešno ni argumentovano od strane tužioca. Kako odredbe Zakona o radu ne predviđaju obavezu zaključenja kolektivnog ugovora, već samo obavezu pregovaranja, ovaj sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je sporni kolektivni ugovor ništav, s obzirom na to da nije postignuta saglasnost svih

učesnika kolektivnog pregovaranja, pa samim tim nije ni mogao da proizvede dejstvo, bez obzira na to što je postignuta saglasnost samo pojedinih učesnika u kolektivnom pregovaranju.

Pošto je utvrđeno da su u pregovaranju nesumnjivo učestvovali reprezentativni sindikati neposredno, a da kolektivni ugovor nisu zaključili svi učesnici koji su imali pregovaračku legitimaciju, usled čega on nije produkt saglasnosti volja učesnika pregovaranja, ovaj sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je sporni kolektivni ugovor ništav.

(Iz Presude Apelacionog suda u Nišu, Gž.1. 854/10 od 26.03.2010. godine)