Izmena uredbe o platama

OTVORENO PISMO SVIM ZAPOSLENIMA U DRŽAVNIM ZDRAVSTVENIM USTANOVAMA A POSEBNO ČLANOVIMA SINDIKATA ZAPOSLENIH U NJIMA


Kada bi se u nekom drugom društvu odnosno nekoj naprednoj državi pisalo ovakvo pismo verovatno bi ga trebalo početi sa : Poštovani prijatelji ili slično, medjutim teško da bi sad kod nas ovakvih kakvi smo to bilo, bilo šta osim providne fraze. Zašto. Zato što više nema nikakvog poštovanja od strane nadležnih na prvom mestu Vlade i resornih ministarstava prema zaposlenima, ali ni samopoštovanja samih zaposlenih. Posebno je sporna uloga sindikata. Primere sindikalnog delovanja u svetu, a naročito u razvijenoj Evropi, imamo svakog dana, ali sve je to džabe. Ćutimo i trpimo najgoru represiju i bezakonje.

Vlada Republike Srbije po ko zna koji put, na ko zna čiji predlog i ko zna na osnovu kojih kriterijuma, je promenila Uredbu o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, izmenama i dopunama od 16.11.2007. godine sa primenom od plata za novembar 2007.godine.("Službeni glasnik RS", br. 106/2007).

Zakonom je propisano da:

- se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca;

- da koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu;

- se opštim aktom odnosno kolektivnim ugovorom utvrđuju elementi za obračun i isplatu zarada .

Poslednjim izmenama i dopunama uredbe samo za odredjene poslove koeficijent je povećan za oko 7% odnosno za zaposlene sa VII i višim stepenom stručne spreme, dok ostali nisu dobili ništa.

Kada je jedno od osnovnih prava iz radnog odnosa, zarada, a jedna od osnovnih aktivnosti sindikata, da se bori za ostvarivanje odnosno, kolektivno ugovaranje ovog prava, postavlja se pitanje ko je toliko moćan da se bez ikakvih obzira odnosi prema zaposlenima na ovakav način.
Vrednost odredjenog posla se utvrdjuje ,,od oka,, bez ikakvih merila, bez ikakvog uticaja samih zaposlenih i njihovih sindikata, bez kolektivnih ugovora. Za zaposlene u zdravstvenim ustanovama je tako, ali nije što se tiče zaposlenih u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, jer je sa njima Vlada mogla 26.jula 2007. g. da zaključi Kolektivni ugovor. Postavlja se pitanje po kom je prioritetu Vlada ušla u pregovaranje pa potom i u ugovaranje sa zaposlenima u RZZO, a nije sa zaposlenima u zdravstvenim ustanovama. Jasno je zašto nije. Nije zato što bi onda morala više ba se bavi svojim poslom odnosno kako da obezbedi potrebna sredstva za plate zaposlenima, a ne da gestom milosti vlada ne samo u zdravstvu već i u svim drugim javnim službama. Ovakav način rada je preuzet od predhodne vlasti koja je na taj način čuvala socijalni mir. Medjutim ni to ne može doveka, ali tada će i njima a naročito nama zaposlenima, biti kasno.
Zato se moramo pokrenuti iz letargije i licemerja u kojem smo gurnuti do guše. Jasno i bez odstupanja moramo tražiti ostvarenje svojih zakonom i kolektivnim ugovorom utvrdjenih prava. Od svojih sindikata, odnosno vodja sindikalnih organizacija moramo tražiti da ili vrše funkciju koja im pripada ili da se povuku i ustupe mesto pravim sindikalnim liderima.
Pravi način da se prepozna sindikalni lider je da je takav čovek spreman da se bori za ostvarivanje prava zaposlenih, koji mora saradjivati sa drugim sindikatima dajući svu podršku zaposlenima tog sindikata kada im je ta podrška potrebna i koji neće prezati od preduzimanja svih vidova sindikalnih aktivnosti u ostvarivanju zahteva radnika.
Medjutim, pre svega mora lično i pojedinačno svako od nas da traži svoje pravo po osnovu rada kao pravo koje je univerzalno za svakog zaposlenog. Svedoci smo da za sebe oni koji vladaju, imaju osećaj da im pripadaju velike plate, naknade, dnevnice i regresi, a da za zaposlene to ne važi, čak šta više niti oni niti bilo ko drugi ( sindikat, inspekcija rada i dr. ) uopšte ne smeju ni da pomenu.

U Indjiji 22.11.2007. g.

Predsednik, osnovne organizacije
Sindikata nemedicinskih radnika zdravstva Srbije
Dom zdravlja “ Dr Milorad – Mika Pavlović” Indjija

Nikolić Slobodan